lilaah

Letela bih da ti cujem glas.
Nocas da ne ceznem,
mozda bih ti i u snove svratila.
Nocas da ne ceznem,
srce bih ti podarila.
da ne ceznem...

U nocni sat , poslednji i pred zoru gluv
saljem daleko misli,
slusam Fjuneral Blu.
Lagano:
gubim te...
Juce si gonio prstima vetar po mojoj glavi
zatim nezno dotakao usne,
nacinio poljubac mali.
Daleki grad se ni kroz prozor ne nazire...
Gubim te... gubim te.
Ko mi tvoje usne, oci i glas krade
dok:
gubim te, gubim te...

Sve sto osecam ja kazem  i zapisem.
Neka se slike koje me pomno prate nocas ne obistine. Los predosecaj.
Bol koji osecam dok zamisljam kako ti posvecujem crvenu ruzu, uz par reci...zastajem. Kusnja pokusava da izroni. zaustavljam je jako stisnutih zuba. Ti ljudi ne bi razumeli bol.

Dolazim kuci.Ne pricam mnogo, razmenjujem par reci.Od onog dana, ja nisam ista. Puci cu. Sakrivam se od maminih pogleda, ne zelim da oseti moju slabost. Izlazim iz kuce.Istog trenutka na usnama osetih slan ukus. Gde da pobegnem? Da me niko ne nadje...Sedam pod lesku u basti. Tu sam zaklonjena sasvim dovoljno da mogu da posmatram kucu, a da ne budem primecena. Proslo je pet minuta. OSvetljeni mravi nikako da odu u svoja konacista. Posmatram sestru. Uzurbano se krece dole-gore. Kao da nesto trazi, trazi mene.po svim sobama, pali i gasi svetla. Po nekoliko puta proverava kutke u kojima me cesto zatice. Uzima telefon i mogu da osetim.. nula..sest..sest...
prekida i izlazi napolje, prolazi mi ispred nosa. Cutim. U strahu sam da me ne pronadje-ustajem, izlazim na put. Osvetljen je mesecinom. Nocas se nicega ne plasim, ni od koga ne zazirem. Nocas sam ja ona od pre, od onog dana. Mesec-ne mora da svetli gore. Odavno on u meni nije prenocio. Razmisljam o mojoj prodici. Ne mogu da me pronadju, ne poznaju me. Nije mi cudno. Od tog dana ni sama sebe ne poznajem. Ubila sam u sebi secanja, ali tu su oziljci da me podsete. Danas pomenuh svoju smrt, ne plasim je se.
zelim samo da znam kome bih posvetila reci poslednjeg minuta svog zivota...

Bolis kao izdaja prijatelja
Bolis kao psovka roditelja
Bolis kao laz i zlobni smeh
Bolis kao deciji, nevini greh.

Ti nisi covek onaj
sa kojim delih Dane lepe
i uspomene Jesenje.
Ti si samo prolaznik
koji poseduje nesto moje.
Ti i Ja znamo...
Jos uvek ponekad placem
u Zelji da vratim Sjaj.

Da li znas da mi dugujes zagrljaja dva
nezan dodir i poljubaca par
u njih bi stala strast sva
sve bih dala da me se setis bar!

Ipak, necu te tvoje gresne ruke
da me lazno vole i grle,
pa taman bile jos toliko duge
ne smeju vise ka meni da hrle!

KAKVI SU TI LJUDI KOJIMA CETE VI DA BUDETE PRIMER?! Zli jezici.
Al' ne mrzim vas. Samo zato sto me nisu naucili da mrzim, a mrzela bih vas sve!

Ne volim noci
Sve je tamno ,
Kao kad zatvorim oci
Da obecam sebi bolje jutro,
Ne znam da li cu moci.

Tebi bi' jos jedan
Da posvetim stih
Napisacu ono
Sto dugo
U srcu krih.

Kao da nisam znala
Da te boli dosta
Ta rana iz proslosti
Sto u tebi
Sazre i osta.

U pokusaju
Da te sebi vratim
Uzaludne su moje
Namere bile
Dok ovo pisem
I u sebi patim
U uglu oka suze
Mi se skrile.


Kao da nisam znala
Da sanjacu te
Svako vece ,
Kao da nisam znala
Da si sav od snova,
Da si sav od snova,
Da si samo iluzija
Koja boli i pece.

 Zasto se tebi vracam i tvom snu
Zasto kad znam da povesce me k dnu
Zasto s jutra prvo kazem tvoje ime
Zasto sa ceznjom i setom pisem ove rime? 

JA SRCE OVO NEKOM CU DA DAM
NEKOM DA DAM
DA DAM,
DA NE BUDE SAM.

Zasto u meni sreca se koleba?
Zasto je u meni tuga golema?
Zasto kad nisi vise tu?
Zasto kad svetlost odneo si svu?

JA SRCE OVO NEKOM CU DA DAM
NEKOM DA DAM
DA DAM,
DA NE BUDE SAM.

Ja pisem ovo da kazem da postojim
ove ruke i noge nisu moje
Ne umem da hodam, ne mogu da stojim.

Nek se osecanja razliju kao krv vrela
nek lavina krene niz oci
Nek oboji svaki deo mog tela.

S kim reci bola da podelim?
gde da krenem?
Kome da se obratim?

JA SRCE OVO NEKOM CU DA DAM
NEKOM DA DAM
DA DAM,
DA NE BUDE SAM.

U svakom novembru ima necega nalik na tihe rastanke. A svaki boli i tuzan je. Tera misli.
I sva ta samoca koja se u meni skupila me zguzva, kao list papira.
Da li je za sve kriv ovaj iskvareni i bezobzirni svet? Zar je tako malo ljubavi da pocinjemo da je dobijamo na kasiku? Je l' toliko tesko voleti, a tako lako otici?
Ako je odgovor na sve ovo to sto ti nisi blizu, dodji mi u san. Slobodno, smes. Jer sada znam, kada mi budes potreban, treba samo da zatvorim oci i da tu divnu sliku ne kvarim kao igracku i ne kvarim je da vidim cime se boji i cime sanja.

Toplo predvecerje poredi draga imena sa tudim licima...

Secam se da je bila nedelja. Nekad je zovem i Sveta nedelja. Hodamo tamnim ulicama. Vece je hladno i kisovito, ali jedno od najlepsih u mom zivotu. Volim njegovu blizinu.Srecna sam. Shvatam da volim njegovu dusu. Ne zelim da ga ljubim, ili da ga zovem "mojim". Zelim samo da imam kraj sebe osobu kao sto je on... samo da pricamo.
Sneg se jos uvek nazire sa krovova obliznjih kuca. Od otopljenog snega stvorile su se bare. Nosim sestrine cipele i gacam po baricama. Srecna sam kao dete. Posmatra me. Kaze da sam srecna ali da mi je smeh izgubio sjaj. Srce mi ubrzano kuca, znam da je istina. Plasim se sto me dobro zna. Znace da ga volim, jos uvek... znace da za mene nije kraj. 
Dosla sam u njegov grad da uzmem portret koji je za mene nacrtao. Volim taj grad. I dalje ga volim, jer svaki put kad udahnem njegov vazduh, ja se setim da u njemu zivi on. Mokra sam i on me moli da odemo do njega da bih ja zavrsila rad koji zeli da mi pokloni. Zamisljam ga kako me crta. Verovatno u noc. Pusi cigaru i crta. Mislim o tome kako je imao moju sliku pred sobom i kako mi je svaki deo lica pazljivo proucavao, da je dao sve od sebe da mi oduzme dah kada budem ugledala sebe na onom parcetu papira nad kojim je on proveo noc. Tako je i bilo, kao da sam se oglednula. Bila sam kao odusevljeno dete. Krajickom oka ugledah kako mu se cakle oci. Drago mu je da mi se dopada. A ja, nista vise ne otkrivam. Kazem da je lep i da mi se svidja, a on zna da je u meni upravo tog trenutka zakupio celo srce. Savijam papir i nezno ga spustam u torbicu koja mi visi sa ramena. Pocinjemo da pricamo o ozbiljnim temama i doticemo onu najbolniju. Pricamo o lepim i losim momentima koje dozivljavamo jedno bez drugog. Vreme je da krenem a jos mi se prica. Pomeram odlazak i nastavljamo da pricamo. Pricamo zrelo i kao odrasli. Otkrivamo osecanja i tajne. Verujemo jedno drugom. Znamo se, zato i nedostajemo jedno drugom... kao ljudi, ne kao par. Moj komadic koji nedostaje. Vec dugo...
Pricamo o problemima. Kaze mi da za svaki moj problem ima resenja. Ne zelim da mu kazem za svaki, ne zelim da ga opterecujem. A zelim da mu kazem da nisam dobro i da mi mama umire... nisam smela. Pustam ga da prica o svojim bolima. Prica. Govori mi u detalje mnostvo stvari. Ono sto niko ne zna. Prica mi o svom zivotu od seste godine, o tome kako mu se ceo svet srusio. Slusam pazljivo. Cime sam zasluzila ovu ispovest, pitam se.  Kako prica ide svojim tokom, sve se vise mrstim. Ne gleda me u oci dok mi prica, prica polako i pusi cigaru. Jednu za drugom. Ponekad pogleda kroz mene, kao u prazninu. Mislim da se stidi. Sve vise sam uznemirena, ne zelim da zaplacem. Teska prica. I on je nervozan. Premesta se na laktove, dize noge, spusta ih... Prica, ne verujem da mi prica sve. Prica je stigla do dela koji se zove kraj. U vazduhu lebdi tuga. Posmatram ga. Stidi se svog zivota. Pokusavam da kazem nesto a da mu stavim do znanja da ga mnogo volim. Jos vise. Pitam ga da li smem da ga zagrlim. Zagrlila sam ga, stegla jako. Pita da li to cinim jer mi je kazao sve. Potvrdjujem. 
Proslo je dosta vremena... Zelim da zna da tajnu nikome nisam rekla. Cak je nisam ni zapisala.. Niko nikad nece saznati od mene ovu tajnu, jer crtez vise nemam. Nestao je sa mog radnog stola kad sam jednom prilikom zelela da ga zalepim u svesku koja se zove 'Nasa Sveska". I  boli me sto ga nemam... ovako, tajna je jedino sto je ostalo izmedju nas. 
Od te noci, svaki problem ima resenje! Tako i moj, svaki koji se ne tice zivota moje majke, ima resenje! Hvala ti...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.