lilaah

get a life

Sve sto osecam ja kazem  i zapisem.
Neka se slike koje me pomno prate nocas ne obistine. Los predosecaj.
Bol koji osecam dok zamisljam kako ti posvecujem crvenu ruzu, uz par reci...zastajem. Kusnja pokusava da izroni. zaustavljam je jako stisnutih zuba. Ti ljudi ne bi razumeli bol.

Dolazim kuci.Ne pricam mnogo, razmenjujem par reci.Od onog dana, ja nisam ista. Puci cu. Sakrivam se od maminih pogleda, ne zelim da oseti moju slabost. Izlazim iz kuce.Istog trenutka na usnama osetih slan ukus. Gde da pobegnem? Da me niko ne nadje...Sedam pod lesku u basti. Tu sam zaklonjena sasvim dovoljno da mogu da posmatram kucu, a da ne budem primecena. Proslo je pet minuta. OSvetljeni mravi nikako da odu u svoja konacista. Posmatram sestru. Uzurbano se krece dole-gore. Kao da nesto trazi, trazi mene.po svim sobama, pali i gasi svetla. Po nekoliko puta proverava kutke u kojima me cesto zatice. Uzima telefon i mogu da osetim.. nula..sest..sest...
prekida i izlazi napolje, prolazi mi ispred nosa. Cutim. U strahu sam da me ne pronadje-ustajem, izlazim na put. Osvetljen je mesecinom. Nocas se nicega ne plasim, ni od koga ne zazirem. Nocas sam ja ona od pre, od onog dana. Mesec-ne mora da svetli gore. Odavno on u meni nije prenocio. Razmisljam o mojoj prodici. Ne mogu da me pronadju, ne poznaju me. Nije mi cudno. Od tog dana ni sama sebe ne poznajem. Ubila sam u sebi secanja, ali tu su oziljci da me podsete. Danas pomenuh svoju smrt, ne plasim je se.
zelim samo da znam kome bih posvetila reci poslednjeg minuta svog zivota...